Pi­še: Jo­van Pla­me­nac


„Ni­či­ja ni­je go­re­la do zo­re“, ka­že naš na­rod. Na­rav­no, ne­će ni Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. Svi to zna­mo. To zna i on. I zbog to­ga je ovo­li­ka pa­ni­ka me­đu cr­no­gor­skim vla­sto­dr­šci­ma.
Ne vi­di se ta pa­ni­ka sa­mo u su­ro­vim re­ak­ci­ja­ma po­li­ci­je na na­rod­nim pro­te­sti­ma u Pod­go­ri­ci. Ta­ko bje­lo­da­no je bi­la vi­di­va i u na­pad­nim me­dij­skim na­stu­pi­ma Mi­la Đu­ka­no­vi­ća (u da­ljem tek­stu Mi­la) uoči po­sljed­njeg na­rod­nog pro­te­sta, ka­da je, ni­ma­lo mu­ški, ku­kao „Po­sta­vi­li su ša­to­re na uli­cu, blo­ki­ra­li su nam uli­cu, ne mo­že­mo da pro­la­zi­mo uli­com“.
Pod­go­ri­ča­ni su de­se­tak da­na bi­li pri­nu­đe­ni da ko­ri­ste ta­ko­zva­ne al­ter­na­tiv­ne prav­ce, od­no­sno su­sjed­ne mo­sto­ve na Mo­ra­či. I to je po­stao naj­ve­ći pro­blem u no­vi­joj isto­ri­ji Cr­ne Go­re.
Ko­na­va­o­ske kra­ve i jah­te sa Du­bro­vač­ke ri­vi­je­re bi­le su mi­la maj­ka. „Ra­do­je Da­kić“, „Obod“, „Ta­ra“, „Ko­šu­ta“, „Bo­ja­na“, „Pri­mor­ka“, „Ce­lu­lo­za“, „Po­lim­ka“, „Vun­ko“, „Len­ka“, „Pr­va pe­to­ljet­ka“, „Gor­nji Ibar“, „Ve­li­mir Ja­kić“, „Ti­teks“, „Ri­vi­je­ra“, „Vuk­man Kru­ščić“, „Ono­gošt“, „Že­lje­za­ra“, „Auto­pre­vo­zno“, „Ja­vo­rak“, „Rud­ni­ci bok­si­ta“, „Br­sko­vo“, Pr­vo­bo­rac“, „Mlje­ka­ra“, „Mar­ko Ra­do­vić“, „19. de­cem­bar“, „Du­van­ski kom­bi­nat“... i još, i još pu­no pred­u­ze­ća ko­ja su pri­va­ti­zo­va­na pod bud­nim nad­zo­rom Mi­lo­vih vla­da, s na­če­lom „a đe sam tu ja“, ko­ja su ve­o­ma br­zo po­tom pro­pa­la i nji­ho­vi rad­ni­ci su osta­li bez po­sla i sa­mim tim bez pla­ta, da­nas po­mi­nju sa­mo dr­žav­ni ne­pri­ja­te­lji.
Go­ri­vo u na br­zi­nu skle­pa­nim li­me­nja­ci­ma pre­ko Ska­dar­skog je­ze­ra, ci­ga­re­te u gli­se­ri­ma pre­ko Ja­dran­skog mo­ra, taj dr­žav­ni šverc ko­jeg su ra­di­li lju­di od po­vje­re­nja Mi­lo­ve vla­de, sa hi­je­rar­hij­skim pro­cen­ti­ma do sa­mog vr­ha, da­nas po­mi­nju sa­mo oni ko­ji su pro­tiv evrop­skih in­te­gra­ci­ja Cr­ne Go­re i nje­nog ula­ska u NA­TO.
„Blo­ki­ra­li su nam uli­cu“ – to je ključ­ni pro­blem da­na­šnje Cr­ne Go­re.
Taj go­ru­ći pro­blem ovog na­ro­da pre­po­zna­li su, i nji­me su se da­ni­ma in­ten­ziv­no ba­vi­li, mno­gi me­di­ji u Cr­noj Go­ri, vjer­no po­ma­žu­ći Mi­lu, ko­jem ta­ko lji­ga­vo slu­že, da se iz­vu­če iz ne­u­god­ne si­tu­a­ci­je.
Ne­ko je pro­ci­je­nio da će ta­ko me­dij­ski ob­ra­đe­ni na­rod ba­ti­na­nje pred zgra­dom cr­no­gor­skog par­la­men­ta pro­gu­ta­ti kao spa­so­no­sni li­jek, ko­ji će ga iz­li­je­či­ti od opa­ke bo­le­sti pro­la­ska pre­ko Mo­ra­če al­ter­na­tiv­nim prav­ci­ma.
Me­đu­tim, lo­še je pro­ci­je­nio.
Mi­lo se pr­lja­vim po­slo­vi­ma ko­ji su u Cr­noj Go­ri u vri­je­me nje­go­ve ne­pri­ko­sno­ve­ne vla­da­vi­ne (ko­ja se po­kla­pa sa ta­ko­zva­nom tran­zi­ci­jom, ko­ju je ov­da­šnja vlast shva­ti­la kao le­gal­nu kra­đu) ra­đe­ni pod nad­zo­rom nje­go­vim i nje­go­vih naj­bli­žih sa­rad­ni­ka, to­li­ko ubr­ljao da da­nas mo­ra da od­ra­di sve, ma ko­li­ko to bi­lo ne­ča­sno, što od nje­ga za­tra­že bje­lo­svjet­ske ka­ba­da­hi­je, ko­je mo­gu da ga pro­ce­su­i­ra­ju sa­mo pri­mi­je­te li da mu osmi­jeh ka­da im se obra­ća ni­je do­volj­no to­pao.
Ta­ko je Mi­lo od­ra­dio ot­cje­plje­nje Cr­ne Go­re od Sr­bi­je, ta­ko je od­ra­dio pri­zna­va­nje tog ame­rič­kog ko­pi­le­ta od dr­ža­ve Ko­so­va, ta­ko je, ovih da­na, od­ra­dio i po­dr­šku pri­je­mu te su­ro­gat dr­ža­ve u Une­sko... Ta­ko će, jad­nik, da od­ra­di sve što od nje­ga za­tra­že. Kih­ne li sa­mo ne­ki am­ba­sa­dor Ame­ri­ke, Nje­mač­ke, En­gle­ske... ko­ji mu je po­sta­vljen u Pod­go­ri­ci, on, jad­nik, od­mah ski­da ga­će.
I maj­ku će da pro­da, sa­mo gla­vu da sa­ču­va.
Ni­je on bio ta­kav. Imao je lič­nu čast, ali pa­re su ga na­ma­mi­le u pro­past. Sa­da ima pa­ra, ali vi­še se ne pi­ta sam za se­be.
Ne­go, eto mu ga, što je tra­žio to je do­bio. Pro­blem je što smo mi, što je cr­no­gor­ski na­rod po­stao za­to­če­nik nje­go­ve slo­bo­de.
U oču­va­nje svo­je slo­bo­de Mi­lo je upre­gao sve in­stru­men­te, sve ser­vi­se svo­je vla­sti: DPS ak­ti­vi­ste, me­di­je, po­li­ci­ju i sud­stvo. Na taj na­čin Cr­nu Go­ru je – pri­va­ti­zo­vao.
To je ta­ko gad­no, da cr­no­gor­ski na­rod, za­i­sta, to vi­še ne­će da tr­pi. I za­to – Mi­lo mo­ra pa­sti!
Nje­gov pad se osje­ća u va­zdu­hu, iako je taj va­zduh ta­ko su­ro­vo na­do­jen su­zav­cem.
Slo­bod­ni, ne­ko­rum­pi­ra­ni iz­bo­ri – to je Mi­lov pad. Iz­bo­ri bez pri­ti­sa­ka, ucje­na, ku­po­vi­ne gla­so­va – to je kraj ak­tu­el­nog cr­no­gor­skog beš­ča­šća.